Davne 1889. godine na tadašnjoj periferiji Beograda otvorena je Botanička bašta „Jevremovac“, nazvana po imenu Jevrema Obrenovića, brata kneza Miloša. Ovo veliko bogatstvo našeg glavnog grada bilo je nastavak dela Josifa Pančića koji je odredio prvobitnu lokaciju bašte, pored Dunava, ali su joj poplave naudile, pa je ona krajem 19. veka dobila svoje današnje mesto u srcu Beograda.

Zelenu oazu krasi Velika staklena bašta, predivna građevina napravljena 1892. godine. Dok su reporteri „Novosti“ bili u poseti ovoj uglednoj instituciji bašta je bila u rekonstrukciji, a tropske biljke prebačene u takozvanu Množaru.

– U okviru Botaničke bašte postoji oko 1.000 vrsta koje se nalaze na otvorenom, i isto toliko u zatvorenom prostoru – kaže Olivera Popović, naš domaćin i botaničar. – U zatvorenom su tropske biljke kojima moramo da održavamo posebne uslove.

3467234

Koliko je ovo dragoceno mesto za naš grad, najbolje znaju stranci. Jer, mi nemamo naviku da idemo u Botaničku baštu. Ali, drugi znaju da cene ono što imamo.

– Nedavno je u poseti bio jedan Japanac, pravi gospodin – objašnjava Popovićeva. – Ovaj čovek širokog obrazovanja pitao je koliko je staro zdanje Velike staklene bašte. Kada je čuo da je sagrađena 1892. godine, bio je oduševljen i zaprepašćen. On je znao koliko ratova je protutnjalo pored ove staklene zgrade, zaključno sa bombardovanjem 1999. godine. Zastao je, a onda se duboko naklonio pred zgradom. Rekao je: „Moram da se poklonim ovoj staroj dami.“

U Botaničkoj bašti postoje neka čudna pravila, koja naša sagovornica ne ume lako da objasni. Pravilo je, na primer, da učenici različitih škola iz unutrašnjosti, tokom ekskurzija u Beograd obavezno dođu u posetu ovoj instituciji, ali zato beogradske škole to uglavnom – ne čine!

– Ovo je jedan poseban biosunđer u centru grada – objašnjava naša sagovornica. Posetioci jasno osete da je unutar bašte znatno tiše nego u okolnim ulicama. Biljke su tu da zaštite od prašine, buke, prljavštine…

Prolazimo pored neobičnih biljaka i svaka nam privlači pažnju svojom egzotičnošću. Crvenkasti list „lažne bukve“ potiče iz Persije, a ova biljka je poznata i kao „gvozdeno drvo“. Razlog je što joj je stablo toliko teško da tone kada ga bace u vodu.

– Ovde je meksička palma – juka, a do nje adamova igla, čiji oštar list bode kao sablja – sa ponosom nam pokazuje Popovićeva. – Veliko drvo koje vidite je ginko, neverovatna biljka koja je uspela da preživi nuklearne bombe u Japanu krajem Drugog svetskog rata. Pre ledenog doba rasla je i u Evropi i Aziji, a sada je ima samo u Kini i Japanu. Izuzetno je lekovita i široko se koristi u farmaciji. Međutim, ono što gosti često ne znaju, kada joj opadnu plodovi, ukoliko ih neko nagazi, širi se jak neprijatan miris.

Iako smo očekivali da bambus neće moći da preživi beogradske zime, ova biljka u Botaničkoj bašti opstaje usred grada. Sjajno preživljava urbano zagađenje, upija štetne gasove, a ublažava buku.

– Zbog sjajnih karakteristika ove biljke rodio se i predlog da ga postavimo pored auto-puteva – objašnjava naša sagovornica. – Na taj način bismo značajno ublažili štetu koja nastaje zbog izduvnih gasova.

Među brojnim egzotičnim rastinjem vidimo i efedru, neobičnu žbunastu biljku od koje se dobija efedrin, neophodan sastojak u medicini za kapi za nos. Istini za volju, ova supstanca se smatra i stimulansom, pa je zabranjena kod sportista jer se tretira kao doping.

Više u Novostima