Prof. dr Vladimir Ajdacić, nuklearni fizicar, rođen je 1933. godine u Beogradu. Studirao je na Univerzitetu u Beogradu i Torontu. Naučnim radom bavio se u Institutu u Vinči, Jugoslavija, i u Kanadi, na Univerzitetu Toronta i na McMaster univerzitetu u Hamiltonu. Radio je na razvoju metoda detekcije nuklearnog zračenja i na izučavanju nuklearnih reakcija. Tokom NATO rata protiv Jugoslavije i posle njega osnovna preokupacija prof. Ajdačića je pomoć žrtvama osiromašenog uranijuma. Paralelno sa naučnim radom, duže od 40 godina bavi se popularizacijom nauke.

Među njegove najvažnije doprinose spadaju silicijumski detektori koje je prvi razvio u bivšoj Jugoslaviji i sa njima pomerio granice u nuklearnoj i reaktorskoj fizici. Sa dr Branislavom Lalovićem je napravio najveći silicijumski detektor u svetu čime su bila omogućena brojna, do tada nedostupna, merenja u nuklearnoj fizici, kriminologiji, ekologiji…

Neumorno je radio na popularizaciji nauke, od pisanja za novine preko pravljenja emisija na televizijama do predavanja. Napisao je više od trideset značajnih radova, pokretao inicijative koje je trebalo da podignu nivo nauke u našoj zemlji. Posle mnogo godina, neke od ideja su na pragu realizovanja. Mnogi, kad se kaže Institut za nuklearna istraživanja u Vinči, pomisle – Ajdačić. On, ipak, nije član ovakve Srpske Akademije Nauka i ne žali zbog toga.

 Čudno mi je samo što neki bolji od mene nisu tamo, kao profesor Janković, svetsko ime, koji je dokazao vezu između centralnog nervnog sistema i imuniteta organizma, koji dobija pet hiljada dolara za jedno predavanje u SAD.

Smatrajući da bi za nas i naše potomke bila pogubna gradnja nuklearnih elektrana u Srbiji, želim da Vam izložim svoj lični stav da bih Vas pridobio za akciju protiv pretvaranja Srbije u nuklearnu deponiju radi političke afirmacije i ličnog profita malog broja bezumn ljudi koji o tome odlučuju.

Da bi čovek u nešto čvrsto verovao ili ne, u najvećem broju slučajeva, on mora sam da doživi nešto u vezi s tim, da stekne lično iskustvo koje će ga naučiti pameti. Izuzetak od toga čine ograničeni i koristoljubivi ljudi. Ja sam imao tu sreću, a istovremeno i nesreću, da na sebi iskusim ”dobrobiti” nuklearne tehnike – da u ranoj fazi svoga bavljenja naukom, pored ostalog, merim i radioaktivnost ljudi, ljudskog praha i kostiju, kao i da pratim posledice proba atomskog oružja u svetu.

Decembra 1959. godine u Institutu u Vinči proradio je ”veliki reaktor”, tzv. RA, proizveden u SSSR-u. Tada je profesor Pavle Savić, tvorac i naučni rukovodilac Instituta, zahtevao od nas mladih saradnika da pristupimo raznim fizičkim, hemijskim i drugim merenjima u cilju određivanja karakteristika ove istraživačke jedinice koja nam je tada pružala neslućene mogućnosti za rad. I tako sam se ja jednoga dana našao na platformi velikog reaktora i na njoj zatekao trojicu mojih kolega kako u centralni vertikalni kanal reaktora ”bacaju” o kanap okačen rendgen-dozimetar, drže ga u njemu neko vreme, a zatim ga izvlače kao kofu iz bunara i očitavaju dozu zračenja koju je on primio.

To što sam video, zaista me je zaprepastilo! Da se u 20. veku ”pomoću štapa i kanapa” vrše tako važna reaktorska merenja. Razmišljajući o tom i sličnim problemima, došao sam do originalne ideje da za merenje intenziteta neutronskog zračenja u reaktoru upotrebim poluprovodnički detektor! Da bih taj detektor spasao od paklenog zračenja u jezgru reaktora koje bi ga uništilo u deliću sekunde, rešenje sam našao u tome da metu uranijuma-235, kao izvor informacija o neutronskom zračenju u datoj tački reaktora, stavim na donji kraj jedne duge aluminijumske cevi, a na njen drugi kraj, koji bi se nalazio izvan reaktora, poluprovodnički detektor!

U cevi bi vladao vakuum i fisioni fragmenti, koji bi nastajali nuklearnim reakcijama neutrona sa jezgrima uranijuma-235, doleteli bi od mete do detektora. Ovaj bi ih, sedeći daleko od razornog zračenja u svojoj ”bezbednoj fotelji”, detektovao – brojao i određivao njihovu energiju . Tako je rođena nova, prva u svetu digitalna metoda za merenja snažnih neutronskih flukseva u nuklearnim reaktorima. Ona je naišla na odličan prijem u naučnoj javnosti i omogućila mi da odem u Kanadu, tamo je dalje usavršim i po povratku iz Kanade da odbranim doktorsku disertaciju.

Po objavljivanju ove metode merenja u tadašnjem vodećem časopisu za nuklearnu tehniku ”Nucleonics”, kao postdiplomac 1962. godine našao sam se na Univerzitetu u Torontu, u Kanadi. Te godine, u jeku hladnog rata između Zapada i Istoka i zveckanja nuklearnim oružjem, u severnoj Americi bogataši su u svojim dvorištima gradili atomska skloništa.

U duhu tog vremena u Torontu sam dobio zadatak da pomažem jednom doktorantu fizike iz Pakistana u merenjima radioaktivnosti ljudskih kostiju. Pored toga, radio sam na Van der Grafovom akceleratoru na nuklearnim reakcijama i izvodio eksperimente za svoju doktorsku disertacije na reaktoru MakMaster Univerziteta u Hamiltonu. Sve u svemu, do guše sam se ”uvalio” u nuklearna zračenja.

Ni ranije u Institutu u Vinči nije mi bilo bolje sa zračenjem. Nekoliko puta su me ”atomski čistači” ribali, tj. dekontaminirali. Tu sam 1958. godine doživeo, istina sa bezbednog rastojanja, akcident na malom reaktoru. Tada je šestoro ljudi bilo izloženo jakom ozračivanju neutronima i gama-zracima. Petoro njih je spaseno presađivanjem koštane srži u Parizu, a jedan mladi čovek je umro od posledica prezračenosti. Sve mi je to duboko ostalo u sećanju, pogotovo što sam u Vinči učestvovao u određivanju stepena ozračenosti mojih kolega.

Sa tom predistorijom, četiri godine kasnije, u vreme kada sam u Hamiltonu izvodio eksperimente na MakMasterovom reaktoru, neočekivano mi se obratio profesor Džarvis, sa Tehničkog fakulteta u Torontu. Bez ikakvog uvoda, upitao me je da li bi pristao da me on premeri na ”detektoru čovekove radioaktivnosti” (engl. ”Whole body counter”). To njegovo pitanje me je jako štrecnulo. Prvo što sam pomislio bilo je da se u Hamiltonu na njihovom ”swimming pool” reaktoru desio nekakav akcident i da sam ja, među ostalima, tamo nešto zakačio. ”Eto ti”, rekoh sebi, ”jednoga dana i tebi će neko meriti radioaktivnost kostiju i pitaće se šta si to radio?”

Pošto pristadoh, sutradan se nađoh u dubokom podrumu zgrade Tehničkog fakulteta, u Džarvisovoj laboratoriji. On me povede u jednu sobicu, nalik zatvorskoj samici. Sva je bila optočena debelim slojem betona i čeličnim pločama izrezanim od olupine broda koji je bio potopljen u Prvom svetskom ratu, u vreme kada nije bilo nuklearnih reaktora i radioizotopa. Zadatak pomenute zaštite bio je da se smanji uticaj prirodno radioaktivnih elemenata i kosmičkog zračenja na merenja ukupne radioaktivnosti čoveka. U mernoj sobici nalazio se ogroman natrijum-jodidni scintilacioni detektor gama-zračenja. Pošto sam se preobukao u čisto rublje, ušao sam u neobičnu ”mernu samicu”. Po zahtevu prof. Džarvisa obgrlio sam detektor telom i pripremio se za merenje u trajanju od 40-50 minuta.

Za mnom su se zatvorila debela metalna vrata i ja ostadoh sam sa svojim mislima u ”klopki za radioizotope” kao zatočenik nuklearnog doba i njegovih pošasti. U prvi mah pokušao sam da razmišljam o svojim eksperimentima na reaktoru u Hamiltonu. Ali ”stopljen” s najvećim natrijum-jodidnim detektorom koji sam u životu video, nisam mogao a da ne počnem da mislim o radioaktivnosti – o tome da mi ljudi atomskog doba zračimo, da nam je vreme u kojem živimo udarilo svoj pogubni ”radioaktivni pečat”.

Nikada ranije u životu nisam tako koncentrisano razmišljao o jednoj stvari. I tu, u toj sobici, kako je vreme proticalo, u meni se učvršćivala misao da svi mi plaćamo preskupi danak modernom dobu. Pitao sam se: ”Kolika je moja radioaktivnost u odnosu na radioaktivnosti drugih ljudi? Koliko će me ona koštati u daljem životu?”. I ne samo, već i sve ostale. I tada shvatih da se svi mi, hteli to ili ne, nalazimo u ”atomskoj mišolovci”.
Utom se metalna vrata otvoriše. Žurno izađoh iz merne sobe-brojača i priđoh nuklearnom analizatoru. Na njegovom ekranu stajao je ključni dokaz: spektar gama-zračenja koje ja emitujem.

”To je Vaše zračenje”, reče mi profesor Džarvis. ”Nešto više zračite od ljudi koje sam do sada merio. Ali, vidim da ste zakačili i neke radioizotope koji se ne javljaju u atomskim eksplozijama. Da zaključim, mislim da Vaše zračenje nije tako strašno.”

To što sam tada u jednom satu doživeo u Torontu mene je, do tada pasioniranog nuklearca, odjednom učinilo antinuklearcem! Vračajući se iz ”atomskog podruma” u moju laboratoriju u MakLenanovom zdanju pitao sam se: ”Zar je to sudbina čoveka? I šta nas još drugo čeka?”

Više u Zelenim novinama