Genetski modifikovana hrana

Pretpostavljam da ništa na ovoj listi ne izaziva toliko kontroverze kao genetski modifikovana hrana ili genetski modifikovani organizmi (GMO). Gajimo životinje i biljke hiljadama godina i, naravno, dramatično menjamo njihove genetske šeme. Ali GMO vode taj koncept na novi nivo jer naučnici isecaju i ubacuju genetski kod od nekoliko vrsta da bi napravili nove. U jednom zloglasnom primeru, GMO je bio stvoren ubacivanjem gena od ribe list u paradajz da bi se zaštitio od hladnoće; rezultujuća sorta nikad nije prodata. EU ne dozvoljava GMO, iako studije pokazuju da su bezbedne za ljudsku ishranu.

Mnoge grupe za zaštitu ljudskih prava, poljoprivrednici, države i gurmani se sasvim opravdano brinu da će se genetski modifikovani usevi raširiti svetom i uništiti lokalne sorte. Stvorene vrste su čvršće i vetar ih lako raznosi. Ta briga jeste opravdana, ali ona koja se tiče navoda da GMO pokret favorizuje bogate zemlje, može biti neosnovana.

Skorašnji članak u Economist magazinu tvrdi da ovaj «sektor cveta, pogotovo u zemljama u razvoju, gde siromašni i neproduktivni farmeri imaju najviše koristi od ovakvog napretka,» i umesto da kupuju GMO od zapadnih firmi, neke zemlje u razvoju stvaraju sopstvene vrste, možda bazirane na lokalnim sortama koje pokušavaju da zaštite, i tako izbegavaju plaćanja za licence.

Sprej palačinke

Nešto što zahteva mnogo manje pažnje od prethodnih pasusa je nov proizvod koji se pojavio na američkom tržištu. To je testo za palačinke i vafle u sprej konzervi. Na taj način možete napraviti tačno onoliko palačinki koliko želite bez gubitaka u materijalu ili pranja posuđa. Za prethodne dve godine ta kompanija je prodala 6 miliona konzervi bez skoro ikakvog marketinga.

Alge

Priča o hrani je u isto vreme i priča o vodi. Potrebno nam je najmanje 200 litara vode dnevno da bismo preživeli (mada bi neke druge procene ovih 200 litara okarakterisale kao poprilično rasipništvo), a od toga je samo 4 litra za piće. Međutim, našim izvorima hrane – životinjama, biljkama – potrebno je mnogo više. U principu, pojedemo mnogo više vode nego što popijemo.

Da stvar bude gora, vode je sve manje u odnosu na rast svetske populacije, naročito u Africi i u Kini gde je meso sve popularnija hrana. Sveža voda koja je zarobljena u ledu Aljaske može jednog dana biti mnogo vrednija od nafte koja se nalazi ispod.

Slana voda je druga priča: Ima je svuda, uključujući i sušom pogođene oblasti Afrike. Vredi se baviti istraživanjem bilo koje biljke koja raste u slanoj vodi. Ključ je u genetskoj modifikaciji neke od stotina vrsta algi da bi ih načinili efikasnijim u korišćenju azota iz vazduha, što bi bilo vitalno za njen rast. Ljudi koji žive na obalama Indije se bave poljoprivredom zasnovanom na slanoj vodi već stotinama godina. Ne samo da ti organizmi mogu da budu novi izvor energije, već oni koriste iste molekule ugljenika iz atmosfere koje kasnije ispuštaju u njega.

Velike kompanije (Exxon/Mobil…) i vlade SAD i Kine ulažu milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih vrsta algi. Kao dodatak korićenju algi kao izvora energije, takođe ih možemo jesti jer su vrlo hranljive i pune proteina.

Izvor: Wired.com