Svi smo mi drugačiji, ali takođe svi moramo da jedemo. Verovatno je to razlog zbog koga je hrana toliko popularna tema ovih dana. Sajt Wired.com se bavi namirnicama koje će promeniti način naše ishrane, od naučno fantastičnih do hranljivih.

Kalorije koje će dostavljati nanotehnologija

U graničnom području ideja koje predlažu kako ćemo se možda hraniti u budućnosti, nalazi se i ona čuvenog naučnika Roberta Freitasa, u kojoj bi njegovi nanoroboti koje pokreće radioaktivni izotop elementa gadolinijuma patrolirali pored svake ćelije u organizmu i obezbeđivali energiju ćelijama direktno čineći energiju iz hrane nepotrebnom. Ovo bi zamenilo samo kalorični aspekt hrane, tako da bi i dalje bili neophodni vitaminski i nutricioni dodaci koji bi obezbedili telu novu materiju pošto ćelije izumiru. Dalje, u svemu ovome postoji i neka vrsta utehe u slučaju da se desi najgori mogući scenario, tj. u slučaju da naša planeta izgubi sposobnost da nas hrani, nanotehnologija bi mogla da nam stvori pilulu koja bi našem telu davala snagu da izdrži bez hrane i po 10 godina.

Besvesno meso

Iako ne propovedaju priču vegetarijanaca, većina onih koji jedu meso bi verovatno više voleli šniclu začinjenu saznanjem da životinja nije previše patila. A šta ako meso nije imalo ni mozak za koji je bilo prikačeno? Moglo bi da se pretpostavi da bi faktor krivice dosta opao, a efikasnost dosta porasla. Ako bi nauka servirala biftek koji je odgajan u fabrici bifteka, to će zahtevati manje vode i ostalih resursa nego što bi potrošio odgovarajući broj životinja, sa dodatkom etički prihvatljive proizvodnje. Laboratorijsko meso bez svesti nije još uvek realnost za širu potrošačku publiku, a odgajanje šnicle sa dugim mišićnim vlaknima predstavlja veću poteškoću od simuliranja mlevenog mesa. Ipak, točak se pokrenuo.

Lakši, efikasniji i na kraju, verovatno i ukusniji put bi bio dodavanje hrani biljnog porekla ukus mesa. Besvesno meso bi trošilo manje vode i resursa od običnih krava, ali alge i biljke plus ukusi, proizvedeni u, gde drugde nego u centru sveta za veštačke ukuse, Sjedinjenim Američkim Državama, još više obećavaju.

Još je Vinston Čerčil 1932.godine rekao: «Za pedeset godina izbeći ćemo apsurd odgajanja cele kokoške zarad pilećih prsa ili krilaca, već ćemo odgajati te delove zasebno.»

Banane 2.0

Skoro svaka banana koju ste pojeli u poslednjih par decenija je genetički identična sa bilo kojom drugom bananom koju ste pojeli. Sve su klonirane od jednog drveta banane i stvorena je «kavendiš» sorta na koju obično mislimo kad kažemo banana. Njen ukus, sastav i otpornost na bolesti su uticale na ostale sorte i učinile je pogodnom za širok uzgoj, međutim nosilac bolesti sa ključem za njen genetski kod je ugrozio klonove.

Naučnici i farmeri su radili na stvaranju novih vrsta genetskom modifikacijom i ukrštanjem da bi naposletku stvorili Bananu 2.0. Makakav rezultat bio, postoji šansa da ukus banane sutrašnjice ne bude poznat našim nepcima.

Pčelinji proizvodi

Naučnici procenjuju da trećina hrane koju jedemo postoji zahvaljujući oprašivanju pčela, ali i med sam po sebi je proboj u ishrani. Pčele su prve životinje koje su pripitomljene i obezbedile su sirovinu za prvo čovekovo alkoholno piće, medovinu. Pored zaprašivanja i apiterapije (uključujući i svesno dopuštanje čoveka pčelama da ga ubodu radi povećanja nivoa kortizona u telu), i drugi proizvodi iz košnice – propolis, polen, pčelinji hleb i mleč – imaju hranljiva i lekovita svojstva.

Pesticidi, biljne monokulture i preteran rad stoje iza kolapsa sve većeg broja komercijalnih košnica, koje obično putuju kamionom do polja koje treba da zapraše. Manje kolonije u prirodnijem okruženju imaju manje problema.

Iako su pčele bile motor ljudskog razvoja hiljadama godina unazad, njihova uloga u sistemu ishrane je sada veća nego ikada, što se tiče njihovih proizvoda a i biljaka kojima pomažu da cvetaju.

Nastaviće se….