Toliko je ljudi a tako malo zemlje i vode. Već godinama unazad se priča o tome kako čovečanstvo ostaje bez hrane. Međutim, ima i onih koji tvrde da dobar deo hrane završi na svetskim deponijama, poljima, izgubi se u transportu i pri skladištenju, u pripremi i prodaji, iz naših tanjira i frižidera. Novi izveštaj Instituta mašinskih inženjera otkriva da „je između 30 i 50 odsto hrane proizvedene u svetu izgubljeno ili bačeno pre nego što stigne do naših stomaka.“

blisstree-food2

Neko bi mogao da spomene i ogromne količine hrane koja se iskoristi za tovljenje stoke i ribe, pa se tako samo potvrđuje utisak da u svetu ne postoji kriza u proizvodnji hrane već kriza potrošnje, skladištenja i transporta hrane.

Procenjeno je da čitavih 40% hrane proizvedene u SAD ne završi na stolu; to je otprilike 1400 kalorija po osobi svakog dana, što nije dovoljno odraslom čoveku ali detetu jeste. Prema američkoj Agenciji za zaštitu životne sredine (EPA)  u pitanju je 31 milion tona hrane na deponijama. Veći deo toga proizvodi u procesu truljenja metan – gas koji je u smislu efekta staklene bašte 25 puta potentniji od ugljen-dioksida. Zaključak je da ako bi Amerikanci prestali da bacaju hranu, dobili bismo smanjenje emisija ekvivalentno povlačenju četvrtine automobila sa američkih drumova.

I ta priča nema mnogo veze sa poljoprivredom. Ključne stvari su društvene, političke i ekonomske norme, bolja infrastruktura i okruženje koje podstiče održivost. Zaključak izveštaja Instituta kaže: „Mogućnost obezbeđivanja 60-100% više hrane jednostavnom eliminacijom gubitaka, a u isto vreme oslobađanjem zemljišta i smanjenjem potrošnje resursa vode i energije, je prilika koju ne bismo smeli da ignorišemo.“

Izvor: Treehugger