Danas preživljavamo vrlo teško vreme. Ono verovatno ne izgleda tako teško iz perspektive studenta jedne vrlo povlašćene institucije kao što je LSE ili profesora povlašćene institucije poput Kembridža, ali svet prolazi kroz veliku traumu. Prošlo je više od četiri godine od čuvene propasti korporacije Lehman Brothers, koja je gurnula svetsku ekonomiju u najveću krizu od Velike depresije 1929.

Učinak u mnogim zemljama, naročito razvijenim zemljama poput Britanije, nije se vratio na pretkrizni nivo, čak ni posle četiri godine. To je veoma čudno, jer u proteklim kriznim periodima, recimo krajem osamdesetih i krajem devedesetih, pogođene zemlje uspevale su da povrate nivo dohodaka za par godina. Prošlo je dvaput više vremena i nema mnogo izgleda da će zemlje poput Velike Britanije vratiti dohotke na raniji nivo u narednih godinu-dve dana, pa tako počinjemo da razmišljamo o „izgubljenoj deceniji“.

Nezaposlenost uporno ostaje visoka, uprkos tome što zvanične cifre neizbežno umanjuju razmere problema. Kad pogledate statističke podatke o nezaposlenosti, morate znati da se tu računaju samo ljudi koji su nedavno aktivno tražili posao. Dakle, ako ste ispali iz tržišta rada, obeshrabreni jer ste aplicirali 200 puta, bili dvaput pozvani na razgovor i niste dobili posao, zvanično ćete se voditi kao neko ko je svojevoljno nezaposlen, pa vas tako ne ubrajaju u statistiku o nezaposlenosti.

Iako procenat takozvanih „obeshrabrenih nezaposlenih“ obično raste u krizno vreme, ovog puta je zanimljivo da su mnogi zvanično zaposleni, ali rade honorarno. Njima je potrebno i oni žele stalno radno mesto. Ako uračunate i te ljude, stopa nezaposlenosti, recimo u SAD, bila bi 16-17 odsto, umesto 8-9 odsto koliko navodi zvanična statistika. Naravno, ako pogledate države poput Španije i Grčke, nezaposlenost se bliži stopi od 25%, sa stopom od 50% kod mlade populacije. Možete li da poverujete? Svaka druga mlada osoba, a obično se podrazumeva da je to neko između 16 i 24 godine, nema posao.

U mnogim zemljama drastično je smanjena socijalna potrošnja, u ime smanjenja deficita i oporavka privrede. Tako su stvorene izrazito siromašne oblasti. U Britaniji se ponovo pojavljuju banke hrane, dakle ljudi gladuju. Ali u nekim zemljama, čitavo društvo dovedeno je do ruba propasti – Grčka, Španija, sve više i Portugalija, možda uskoro i Italija.

Čudna stvar sa mojim kolegama ekonomistima jeste to što preporučuju mere za guranje ljudi u provaliju, a kad izbiju nemiri, oni se čude. Jer imamo običaj da zaboravljamo da se iza ovih brojeva kriju pravi ljudi, koji moraju da jedu, da se leče, da školuju decu.

Dok se sve ovo dešava, malo je ko od bankara koji su izazvali ove probleme – to jest ne samo bankara, jer ima raznih vrsta finansijera – malo ko od njih je ostao bez posla, i većina njih još uvek dobija astronomske plate i dodatke.

Situacija je malo bolja u zemljama u razvoju, naročito u Indiji i Kini, gde je rast bio prilično brz. Ali čak i u tim zemljama primećuju se znaci usporavanja. Nije ni čudo, kad su se mnoge od ovih zemalja u velikoj meri oslanjale na izvoz u bogate države. Kina se provukla povećavajući državnu potrošnju na nekoliko godina, ali pošto se izvoz smanjuje, sve joj je teže da održi tempo rasta. Ljudi često ne znaju da rast u ovim zemljama ide dobro. Kineska privreda beleži rast od 10%, indijska 10%, ali postoje ogromne tenzije čak i u tim zemljama, jer se nejednakost primanja povećava, a siromaštvo još uvek vlada u mnogim područjima. Spoljni posmatrači ne znaju da ima na stotine i hiljade industrijskih štrajkova, demonstracija, nemira – razne stvari se dešavaju svake godine u Kini. U Indiji se obnavlja maoistička gerila – takozvani naksaliti, koji su bili vrlo jaki sedamdesetih, ali svi su mislili da ih više nema. A ovi ljudi kontrolišu mnoge oblasti u istočnoj Indiji, barem noću.

Dakle, čak i u državama sa velikim rastom imate ove socijalne tenzije, i mnogi smatraju da nešto mora da se uradi, jer smo izgubili sposobnost da kontrolišemo svoju ekonomiju i da je nateramo da radi za opštu dobrobit.

Ali kad pokušavate da govorite o ovim neophodnim reformama, većina ekonomista će reći da zapravo ne postoji alternativa tržišnom kapitalizmu, koji vlada svetom barem od početka osamdesetih. Uprkos činjenici da su mnogi, uključujući i Roberta Vejda, ukazivali da je rastuća nejednakost primanja u bogatim, razvijenim zemljama bila jedan od glavnih razloga za ovu finansijsku krizu, uprkos tome što – nasuprot trickle down teoriji – rastuća nejednakost nije proizvela veći rast, stalno slušamo kako ne bismo smeli da preplašimo „stvaraoce bogatstva“.

Prva „stvar“ je da ne postoji takva stvar kao što je slobodno tržište. Mnogima će ovo zvučati nelogično. Ljudi kažu – možda ne znam tačno šta je slobodno tržište, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim. Možda ga je, poput slona, teško opisati, ali kad ga vidite znate šta je. Ali moje pitanje glasi – da li zaista znamo šta je to? Pokušavajući da odgovorim na ovo pitanje, navodim primer dečje radne snage.

Kada je otpočela industrijska revolucija, krajem 18. veka u Britaniji, dečja radna snaga je postala veliki problem. Naravno, siromašna deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi izmislili dečji rad, ali sada je problem bio to što su deca radila u vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naročito zato što su nove mašine omogućile da se stariji radnici zamene ovim fizički slabašnim bićima. To je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih britanskih poslanika pokušala je da uvede propise protiv dečjeg rada. Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po današnjim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da rade. Šta znači vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da počnu da rade od četvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su rekli da ne sme da radi niko mlađi od devet godina. Svoj deci do šesnaest godina, jer su od šesnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi omogućiti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograničeno. Na koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prosečno radno vreme bilo je petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.

Ha-Džun Čang

Više na Peščaniku