Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Ma koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

Takvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.

Izvor: Scientific American